Најстарији помени српског имена

Најстарији помен Срба односи се на античку грчку збирку натписа ( скупљени записи на гробним плочама, споменицима, посудама, итд.) из 446. године пре Христа и гласи Сербилиес . Олга Луковић Пјановић, у делу Срби, народ најстарији, износи низ примера из Збирке потврђујући распрострањеност и старину српског имена у антици: Сурбис, Србин (4428), Сурбиос (4429), Урна србина Стефана (3378), Серб, Србин (3702), Антоније Србин, (2187), Лука Србин (2244), Србин Руфус (4152), Тито /Титус/ Србин (5101), Д. Србин (5821), Србин Фабије (6752), Србин Виталије (8572), Србину (1952). У збирци Грчки натписи Сицилије и Италије налазимо, између осталих, следеће натписе: Српкиња Еконимија (5995), Српкиња Онасиђа (335), Србин (1032), Сербанда, Србенда (2098), Сербелија, (2343), Сербатос (1048).

У Збирци из Беотије, уз натпис под бројем 585, означена су имена палих бораца на бојном пољу крај града Танагре. Међу њима је и један Србин, Серблије. У једном натпису са Пелопонеза, на гробној плочи, јасно је означено чији је покојник син: «Лукије, Србина Максима син». Са егејског острва Дела, долази неколико надгробних натписа где се помињу Срби: син П. Србина П (690), Г. син Србина Л (690), П. син Србина К (690), Србин, (698), Сербелија, Српкиња, (698). У истој збирци, означен је под бројем 669 надгробни стећак, у селу Бујурдере близу Константинопоља, на коме је урезано име једног Србина, члана државне управе, команданта или начелника градине: Г. архонт Срба. Уз његово име урезано је и име његове супруге Наде – архонткиње. Суедин лексикон Thesaurus Linguae сачувао је име једне фригијске Сибеле именом Сарбис: „Фригијска Сибела што су је некоћ називали Српкињом“.

Древно племе Срба, поменуто у историјским текстовима, односи се и на Плинијеве Сеурбе, становнике Лузитаније, насељене у области истоимене реке Мињо, између река Корадо и Лим, у данашњем Португалу. Сврставају се у пред-романско становништво Португала. За португалске историчаре Суерби су исто што и Серби, тј. Срби: «Сеурби, на латинском Срби, припадају многобројним племенима пред- романског становништва Португала. Срби су живели у области реке Мине, по којој се зове цела област, на извору реке Корадо, до реке Лим, на северу земље“. Сеурби су припадали народу Лужице, односно северним Србима – ове крајеве населили су од ХII до IХ века пре наше ере, у времену када су Расени населили север Италије. Простор Лузитаније назван је по Лужици. Поред Сеурба, извори помињу братственичка племена Сера, Лугија и Пешића. Били су под утицајем келтске културе и због тога су прозвани Келтићима – но, једино што их са народом Келта везује је њихово заједничко индо-европско порекло. У IХ веку пре наше ере, основали су свој главни град Миробригу у истоименој области, потом и друге градове: Лакобригу, Архибригу, Нестабригу, Манибригу, Братолеум…
Простор Лузитаније
Амијан Марцелин, кога цитира Гебхард, пише о Србима у Азији до IV века, када долазе на север Европе, у данашњу Немачку. Река Лаба (Елба), вели Вибијус Секвестер, дели Србе и Немце код места Србишта. Немачка племена била су развучена од Хелвеције, преко Боемије, па све до Елбе. Хелвецију су населили 50.г. пре наше ере, како пише Гај Јулије Цезар у Галским ратовима. Дуж ове реке нићи ће, за кратко време, многобројна српска насеља и градови. Франачки Анали помињу Србе са Елбе: «После неколико дана, поврати се из Ниемингена у Ахен и посла Карловог сина (Чарлса) у земљу Склавина који се зваше Србима са реке Елбе. У овој кампањи Милодух, кнез Склавина бејаше убијен. Армија је начинила две утврде (замка): један на обали реке Сале а други на Елби».

Срби, у врло кратком времену, заузимају територију централне и северне Европе, обухватајући територије данашње Словачке, Чешке, Пољске, Немачке, делове Мађарске, Украјине, Белорусије и Русије. Топографија тла, на коме се српски етник јасно именује, је североисточно од Босфора. Чак шест насеља у Пољској добија име Србиново, два су у Немачкој.

Срби су, већ одавно насељени у Подунављу, већ почетком V века, што доказује активност епископа Нићете у Ремезијани (данас Бела Паланка), о чему каже Енциклопедија Британика следеће: „Никета из Ремезијане (рани V век), грчки епископ, теолог и композитор литургијских стихова, чија је мисионарска активност и писање резултовала христијанизацијом српских словенских региона и увођењем латинске културе међу просте варваре у долини доњег Дунава. Други патристички писци, укључујући историчара цркве из V века Генадијуса Марсељског, сматрају Никету заслужним за промовисање латинске црквене музике међу новоконвертованим примитивним Србима која се користи у обредима од суботе увече до недеље ујутро“.

Плиније Цецилије каже: „Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Срби Зинги, Псеси»… Клаудије Птолемеј, у својој Географији, непуна два века после овог Плинијевог навода, записује: „Између Кераунског горја и реке Ра насељени су Оринеји, Вали и Срби». По њему, Срби обитавају на подручју Закавказја у залеђу Понта, крајем II века после Христа. Птолемеј нас извештава и о градини Србица (данашња Градишка у Панонији), што упућује на преисторијску старост насеља јер су градови, са овим именом, постојали у Малој Азији пре доласка Грка. О томе сведочи грчко преименовање реке Србице и града Срба у Ксант и Ксантос. Идентични топоними из Ликије налазе се и у данашњој хрватској Лици, одвајкада насељеној Србима. Наведени Плинијеви Серби и Птоломејеви Сербои јављају се у Панонији и источно од Босфора где се уклапа простор тзв. Трипољске цивилизације чији су носиоци били Словени на тлу Илирика; ову област они су називали Северином, Инориком, Сабатијом…

Ostavite komentar

Izneseni komentari su privatna mišljenja! Molimo čitaoce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja, provociranja i vulgarnog izražavanja. Sajt Srpska24 zadržava pravo da obriše komentar bez bilo kakve najave i objašnjenja.

Новија Старијa77